A evo kako Milovan Đilas u romanu „Besudna zemlja“ opisuje Isu Boljetinca:
„Dakle, za neke sve najbolje, za neke druge sve najgore, sredine kako dolikuje nema, albanski prvak, pripada nekom drugom vremenu, jučeraÅ¡njem svetu. Agent srpske vlade, miljenik kralja Nikole, pa kralja Aleksandra, pljačkao i od pljačke se branio u vreme kada je pljačka bila privredna grana.Jedna od verzija o njegovoj smrti je i da ga je ubio pripadnik čete crnogorske vojske pod komandom oca Milovana Đilasa, jedne druge i drugačije balkanske sudbine: I u tom času opÅ¡teg sloma (Crna Gora je kapitulirala, Prvi svetski rat, kralj Nikola napustio zemlju, vlada izdala deklaraciju da vojska viÅ¡e ne postoji, da postoji samo narod, kako to već vlade rade) očaja i rasula, na Podgoricu je nasrnuo glasoviti arbanaÅ¡ki junak Iso Boljetinac, iz sela Boljetina s Kosova. Iso je već ranije bio čuven kao buntovnik protiv mladoturaka i miljenik kralja Nikole, kod koga je nasao utočiÅ¡te po propasti pobune. Uživao je veliki ugled medju Arbanasima, a i Crnogorci su zazirali od njega. U trenutku sloma, njega je ostavilo prijateljstvo prema knjazu i Crnoj Gori i htio je da iskoristi smutnju za sebe. To mu je moglo izgledati utoliko lakÅ¡e Å¡to u Podgorici nije bilo ureÄ‘ene sile da mu se odupre. Ako niÅ¡ta, mogao se nadati da opljačka grad i državnu blagajnu. Strah i bezglavlje su već bili zacarili na sve strane, a i pljačkanje. Iso nije mogao ni slutiti za četu mog oca, koja se nije rasturila kao ostala vojska. ÄŒim je stigla, ona je dobila naredbu da čuva red, a Boljetinac joj je dao priliku da brzo stupi u borbu. KrilaÅ¡i su bili po svemu najoprobaniji dio crnogorske vojske. To je ustvari bila vojna žandarmerija, a naziv krilaÅ¡i dobili su po velikom krilatom orlu na kapama. Bili su namijenjeni unutarnjem redu i odlikovali su se, kao sve nove policije, odlučnošću, surovošću, bezobzirnošću i dovitljivošću. Protivnici despotizma kralja Nikole i njegove kamarile po zlu su ih joÅ¡ dugo i dugo pominjali. Ali im niko nije osporavao hrabrost i požrtvovanje u ratu. Borba s ljudima iz Isovog baÅ¡ibozuka nije dugo trajala, uprkos divlje hrabrosti koju su Arbanasi ispoljili. Udar je pogodio i njegove najodanije sljedbenike. Bili su pobijeni svi iz naposredne Isove pratnje, a ostali su se razbježali. Poginuo je i sam Iso Boljetinac. Ali se borio uporno i dugo, kad je preostao sam, na goloj cesti. Ranjen, podigao se na koljena i mada vec slab da drži puÅ¡ku, pucao je iz piÅ¡tolja, da se bar zamijeni. Otac je pojurio ka njemu, a divlji Arbanas je naslonio piÅ¡tolj na lijevu ruku. Ali nije stigao da okine, već ga je bio uzeo na niÅ¡an neki krilaÅ¡ i on je pao. Otac je dotrčao. Iso ga je pogledao velikim i krvavim očima, rekao neÅ¡to na svom jeziku Å¡to otac nije razumio i izdahnuo. Otac je uzeo njegov veliki piÅ¡tolj mauzer, drÅ¡ke izlivene u srmu, čuvajuci ga kao najdražu uspomenu. Nije čudno Å¡to smo mi, djeca, žalili Isa Boljetinca. Žalio ga je i otac, iako se ponosio sto ga ja baÅ¡ on pogubio, nekom posebnom žalosću, koja je viÅ¡e bila divljenje prema neustraÅ¡ivom junaku divlje Arbanije koji se bori sam do kraja, na pustom polju i na praznom drumu, ni moleći ni praÅ¡tajući, uspravno i bez zaklona. I u naÅ¡oj žalosti bilo je baÅ¡ toga divljenja. ViÅ¡e no ičeg drugog. Kad se već gine, lijepo je pasti kao Iso Boljetinac. Ostane to za uspomenu, bar onima koji su videli i čuli. Mnogo kasnije pričali smo ocu zadirkujuci ga čitali smo da je Iso Boljetinac baÅ¡ tada umro u Skadru.”